Kako smo postali prvaci sveta
- Japan 2018 -
Od prvog dana završnih priprema za Svetsko
prvenstvo, koje su trajale dva meseca, postavljen je
cilj da se ekipa pripremi tako da na Svetskom
prvenstvu u Japanu ide do kraja. Da dođemo do
polufinala i borbe za medalju. Nadali smo se i
najsjajnijem odličju, ali smo znali da nas očekuje
izuzetno dugo i naporno takmičenje u jakoj
konkurenciji. Do završne utakmice je trebalo
odigrati 13 mečeva.
Maja Ognjenović se posle jednogodišnje pauze vratila
u nacionalni tim i uz ostale igračice, koje su bile
zdrave i spremne, znali smo da imamo tim koji sa
pravom pretenduje na najviši plasman. U Japan smo
otišli 10 dana pre početka prvenstva, zbog
privikavanja na uslove života, vremensku razliku i
ostale uslove koje je neophodno savladati kako bi se
spremno dočekao početak prvenstva. Tih 10 dana smo
proveli u gradu Hofuu, gde smo imali odlične uslove
za završno doterivanje forme i sa nestrpljenjem
čekali početak takmičenja. Istakao bih sjajno
gostoprimstvo naših domaćina i Japansko-srpskog
društva koji su nam pružili sve neophodne uslove
kako bismo se na miru pripremali za početak
takmičenja.
29. septembra u Hamamacuu je počelo takmičenje u prvoj grupnoj fazi. Prva utakmica na otvaranju je odigrana protiv Dominikanske Republike i kao i svaka prva utakmica na velikim takmičenjima, donosila je određenu tenziju i potrebu da se takmičenje počne na najbolji mogući način. Odigrali smo odličnu utakmicu protiv neugodnog protivnika i relativno ubedljivo slavili rezultatom 3:0 u setovima. Nije to bila igra koja nam je bila potrebna, ali smo bili sigurni da ćemo kroz uvodnu fazu takmičenja doći do željene forme za mečeve koji nam predstoje. Sledećeg dana zabeležena je ubedljiva pobeda protiv Kenije, protiv koje smo igrali u mešovitoj postavi i spremali se za meč sa reprezentacijom Brazila, jednom od najboljih ekipa na svetu. Prvi veliki meč i prvi veliki derbi smo odigrali trećeg dana takmičenja. Oduvali smo sa terena veliki Brazil. Odigrali smo izuzetan meč i nadvisili rivala u svim elementima, a pogotovo dominirali u napadu u kom su prednjačile Tijana Bošković i Brankica Mihajlović, uz podršku Rašić, Veljković, Maje Ognjenović, Silvije Popović i Bojane Milenković. Do kraja prve faze takmičenja, zabeležene su ubedljive pobede protiv Kazakhstana i Portorika. Pored podizanja forme, dobrog rezultata i plasmana u drugi krug bez izgubljenog seta, desio se i veliki peh u vidu povrede Bojane Milenković, koja je završila takmičenje. To nam je napravilo veliki problem jer je smanjen broj igračica kojima smo mogli da raspolažemo do kraja prvenstva.
Usledila je selidba u Nagoju, gde smo u novoj grupnoj fazi imali zadatak da se plasiramo u 6 najboljih reprezentacija (fajnl 6) i treću rundu takmičenja. Veliki problem nam je predstavljalo igranje prve dve utakmice u ovoj fazi u pola 10 ujutru po lokalnom vremenu, što je zahtevalo posebnu pripremu i celokupnu promenu režima rada, života i vremena treniranja naše selekcije. Prvi meč smo ubedljivo dobili Meksiko, a onda je usledila veoma zahtevna i teška utakmica protiv selekcije Nemačke koja je odlično igrala na ovom svetskom prvenstvu. Sjajnom igrom smo i ovu utakmicu rešili u svoju korist sa 3:0, uz veoma dobru igru svih igračica na terenu. Bianka Buša je zauzela mesto povređene Bojane Milenković i ispostavilo se da će do kraja ovog prvenstva biti istinski ,,džoker’’ naše ekipe. Na ovoj utakmici nas je zadesio novi veliki peh, jer se Tijana Bošković požalila na povredu trbušnog mišića. Sjajan niz od sedam uzastopnih pobeda maksimalnim rezultatom, prekinuli smo u meču sa reprezentacijom domaćina, Japanom, koji smo izgubili posle velike borbe sa 3:1 u setovima. Na ovom meču se i Brankica Mihajlović požalila na bol u kolenu, što je posledica njene operacije od pre manje od 4 meseca. Bez obzira na ovaj poraz, plasman u narednu, treću rundu takmičenja je već bio obezbeđen i sa ozbiljnim problemima vezanim za povrede naših igračica bili smo u situaciji da nekompletni i treniramo, a i odigramo zadnji meč u ovoj fazi protiv reprezentacije Holandije. Utakmicu protiv Holandije smo izgubili sa 3:0 i pružili najslabiju partiju od početka takmičenja. Holanđanke su bile u svim elementima bolje i željne revanša zbog poraza u prošlogodišnjem finalu Evropskog Prvenstva u kome smo mi trijumfovali.
Fajnl 6 počinje vrlo bitnim i teškim mečom protiv Japana, koji je bio spreman na sve pred 12 hiljada svojih navijača, ne bi li pobedom dobio priliku da se takmiči u sledećoj fazi takmičenja, polufinalu. Kompletirali smo ekipu, Tijana Bošković i Brankica su se oporavile, utišali domaću publiku i vrlo ubedljivo slavili u ovom meču, bilo je 3:0 u setovima za nas. Ono što je zanimljivo, na ovom meču smo u fazi odbrane odigrali kvalitetnije od reprezentacije Japana i pokazali da smo kao ekipa sazreli za najveće domete. Japan igra najbolju odbranu na svetu, a mi smo bili bolji od njih. Ovaj rezultat nas je praktično već odveo u polufinale, ali nam je izuzetno bilo važno da odigramo dobro protiv Italije koja, do tog trenutka, nije imala ni jedan poraz na Svetskom prvenstvu. U jednom sjajnom meču sa obe strane, posle velike borbe u 4 seta, savladali smo sjajnu selekciju Italije sa 3:1 u setovima. Ovom pobedom smo svoju formu i samopouzdanje, veru u svoje mogućnosti, podigli na najviši mogući nivo. Sve naše igračice na terenu su sjajno obavljale svoje zadatke i ovakva igra nam je dala za pravo da verujemo da smo vrlo blizu ostvarivanju svojih ciljeva i snova, a to je borba u finalnom meču, borba za zlatnu medalju.
Usledila su 2 dana pauze i selidba u Jokohamu, gde su se odigrali polufinalni i finalni meč. Počela je borba za raspodelu medalja i finalni plasman. Neverovatan je podatak da smo jedini termin u dvorani u kojoj se odigrava polufinale, a kasnije i finale dobili dan pred polufinale, u 9 sati ujutru. Potrebno je napomenuti da je smeštaj u hotelu, u kome smo boravili poslednjih 5 dana, bio na jako niskom nivou, katastrofalan, jer su sobe bile toliko male i nekomforne da smo stvari, kofere, pa čak i delove nameštaja morali da držimo u hodniku ispred sobe. Zaista nedostojno za organizaciju završnice Svetskog prvenstva.
Velika tenzija i pritisak, velika očekivanja su pratila period pred odigravanje polufinalnog meča u kome smo se ponovo sastali sa Holandijom. Biti toliko blizu trofeja, ali bez ikakve garancije, predstavlja jedan poseban osećaj, koji je pratio sve članove naše delegacije. Kako igračice, tako i stručni štab. Bilo nam je u potpunosti neprihvatljivo razmišljanje da ostanemo bez trofeja ili bez medalje, jer smo znali da posedujemo veliki kvalitet, ali je bilo najvažnije prevazići psihološku prepreku i što hladnije glave ući u meč koji vodi u finale. Uspeli smo u svemu tome i u jednoj strahovito izazovnoj, napornoj i neizvesnoj utakmici, nakon velike borbe na terenu, savladali smo sjajnu reprezentaciju Holandije koja je pružila jako dobru partiju. Maja Ognjenović je, po ko zna koji put, na pravi način vodila našu ekipu do istorijske pobede i plasmana u finale Svetkog prvenstva. Prvi put u istoriji srpske ženske odbojke.
Samo 30ak sati je bilo za pripremu i odigravanje finalnog meča. Vrlo kratak vremenski period. Selektor Terzić je na sastanku u okviru pripreme meča zahtevao od igračica da se ne zadovolje ulaskom u finale i već obezbeđenom srebrnom medaljom, već da pruže svoj maksimum na finalnom meču i da odigraju tako da im ničega ne bude žao posle te utakmice.
Finalna utakmica je bila kruna ovog Svetskog prvenstva i priča za sebe. Padovi i usponi u toku same utakmice, bila su karakteristika igre našeg tima. Kada neko toliko želi i uspe dva puta da se posle vođstva izvanrednog rivala u finalu, selekcije Italije, vrati u pravi ritam i nadigra velikog protivika, on svakako zaslužuje da se popne na svetski tron. Peti set ove utakmice je doživljaj koji niko od nas sigurno neće zaboraviti do kraja života. Sjajni poeni, velika borba, spektakularni potezi sa obe strane mreže, a onda na 8:8 poen koji je odlučio Svetskog prvaka. Nekoliko fantastičnih odbrana Bianke Buše i Silvije Popović, neverovatno dizanje Maje Ognjenović i surova realizacija Tijane Bošković su nam donele poen koji je definitivno prelomio pobednika. Maja Ognjenović je na čudesan način osvojila 14. poen na meču i taj će poen ostati zabeležen kao oličenje naše borbe u celom meču i Majina sjajna realizacija kao šlag na torti velike borbe u tom poenu. Posle osvojenog 15 poena zavladalo je neviđeno slavlje i neverica. Sigurno je da u trenutku nismo ni bili svesni veličine našeg uspeha. Uspeha koji do tada nikad nije ostvaren u srpskoj odbojci. Postali smo prvaci sveta!
Ovom uspehu uspehu je doprinelo svih 14 igračica koje su bile deo tima u Japanu. Neka sa manjom, neka sa većom minutažom na terenu, ali svaka od njih je imala svoj doprinos uspehi i svaka od njih je pojedinačno srpska heroina ovog Svetskog prvenstava. Osvajanjem Svetskog prvenstva, selektor Srbije, Zoran Terzić je pokazao da je trenutno najbolji trener na svetu. Zbog načina na koji je pripremio i vodio svoju ekipu, a posebno u polufinalu i finalu gde je svojom mirnoćom i staloženošću pokazao da je siguran da njegova ekipa može do istorijskog uspeha. Da postanemo prvaci sveta, svesrdno su mu u tome pomagali fizioterapeut Siniša Mladenović, kondicioni trener Vanja Banković, treneri Milan i Marko Gršić, statističar Bojan Perović, doktor Dejan Kića Aleksandrić, i moja malenkost, Aleksandar Vladisavljev.
Osvojena je zlatna medalja u izuzetno jakoj i izjednačenoj konkurenciji i neozibljna je tvrdnja da je 6 ekipa bilo pretendent za najviši plasman i osvajanje medalja. 5 nedelja smo proveli u Japanu, disali i živeli kao jedno i na kraju pevali našu himnu sa najvišeg postolja iz sveg glasa, gledajući u našu zastavu na najvišem jarbolu. Mi smo PRVACI SVETA!