Vladimir Vasović o možda najvećem izazovu u karijeri

Hrabrost + ludost = radost

Vladimir Vasović

Vladimir Vasović je na Ubu imao neverovatno iskustvo

Samo Vladimir Vasović zna koliko je vruć bio krompir koji je negde polovinom decembra uzeo u ruke kada je postao trener odbojkašica Uba. A verovatno je i samo on čuo zvuk kada mu je pao kamen sa srca četiri meseca kasnije, u trenucima velikog slavlja njegovih odbojkašica pošto su osvojile šampionsku titulu. Mnogi treneri su skolni da kažu kako ima mnogo razlike u treniranju muškaraca i žena. Neki to porede kao dva različita posla. Kroz sve to je trebalo da prođe upravo neko ko je posle igračke karijere u kojoj je bio i reprezentativac, do dolsaka na Ub trenirao samo momke, a kući na odmor otišao kao šampion da devojkama.

Sve je počelo kada je trener Uba, Marijana Boričić, saopštila upravi kluba da očekuje prinovu. Prvenstvo tek što je počelo, znalo se da će saradnja nje i kluba morati da se prekine na neko vreme i trebalo je naći najadekvatnije rešenje. I izbor je od trojice trenera pao na onog koji jedini nikad nije radio sa devojkama.
-Nekako sam posle finala razmišljao o svemu tome. Još uvek ne mogu da procenim da li je to bila hrabrost ili ludost. I ne samo sa moje strane, da po prvi put preuzmem žensku ekipu, nego i od strane uprave Uba, da angažuju nekog ko je do tog moneta bio vezan samo za mušku odbojku. Nekako sam u to vreme malo bio zasićen, želeo sam neke promene u poslu. Ni slutio nisam šta će mi se desiti u narednih nekoliko meseci. Sada je lako pričati, ali to „putovanje“ od decembra do aprila je za mene bilo dugo, dugo, prolazili smo svi zajedno kroz razne faze, sa krajem koji se samo mogao priželjkivati.

Kakve su u stvari razlike kada se trenira muški tim, u odnosu na ženski?
-Mislim da je to psihološki aspekt sigurno. Devojakma se mora prići na sasvim drugačiji način, problemi se, ukoliko postoje, takođe rešavaju drugačije. U samoj igri razlike nisu toliko velike kao u psihologiji. Zato je za mene sve ovo jedno nezaboravno, sjajno iskustvo. U jednom momentu sam se setio kada sam bio pomoćnik u mupkom timu Partizana, a zensku ekipu je vodio Darko Zakoč. Imao sam često priliku da gledam treninge i njegov pristup mi nije bio najjasniji. Sada ga u potpunosti razumem.

Gubitak Kupa je od mnogih bio shvaćen kao tragičan. Počelo je da se sumnja u ekipu koja je po imenima, ali i iskustvu bila daleko najbolja u našem šampionatu. U ligaškom delu su devojke sa Uba izgubile samo jedan meč. Da li je izgubljen trofej u Kupu imao i pozitivne stvari.
-Po mnogima smo bili favoriti i nismo bežali od te uloge. Ali, sa druge strane smo imaju sjajnu ekipu Železničara koja je u jednosj specifičnoj situaciji, kada su ispali već na startu plej – ofa, odigrali sjajan meč i zasluženo pobedili. Poraz je za nas bio bolan, mena šta da se krije, ali je sa druge strane doprineo da se ujedinimo, da budemo složni kao tim. Videlo se to vrlo brzo, a imali smo apsolutnu podršku uprave kluba, koja je stala iza nas u teškom trenutku. Zato sam još srećniji posle osvajanja titule, jer su pored igračica i stručnog štaba i oni zaslužni za radost.

Kada je bilo najteže?
-Ne verujem da iko očekuje ovaj odgovor. Na drugoj utakmici polufinala u Staroj Pazovi. Prvi meč smo jedva dobili kod nas, u taj breku, a u prvom setu kod njih su nas počistili sa parketa. Mlad tim, dobar trener, igraju hrabro, uigrane su. Tad mi je stvarno bilo teško. Ali kada smo to kasnije dobili, doduše uz dosta napora, gde su presuđivale jedna ili dve lopte, bilo je znatno lakše.

Kako je onda bilo pred taj – brek majstorice, a posle sigurnog vođstva od 2:0?
-Pa pošto je do tada viđeno sve što može da se vidi u jednom finalu, sve ono zanimljivo za gledaoce, ali ne i nas aktere, trebalo je naći prava rešenja. Iako smo u trećem setu pali što se tiče našeg servisa i prijema servisa protivnika, u narednom smo malo poboljšali te elemente, što me je radovalo iako smo i njega izgubili. Rekli smo da je to poslednji set u celom prvenstvu, da nema dalje, još samo taj set koji donosi veliku radost ili veliku tugu. Napravili smo lepu prednost na samom startu, dovoljnu da je održimo do samog kraja.

Znači Marijana Boričić je imala pravi osećaj kada je u neku ruku „presudila“ da je zameni Vladimir Vasović...
-Čuli smo se jako često, u početku svakodnevno. Jer, prvi plan je bio da dođem i par nedelja gledan treninge i privikavam se na rad sa ženama. A onda se desilo da je veliki broj ljudi počeo da oboljeva od korone, Marijana nije želela da rizikuje i otišla je na bolovanje, a da nismo imali ni jedan zajedno odrađen trening. Po dolasku, dve nedelje sam na treninzima imao samo šest devojaka, ostale su bile bolesne. I to je bio šok za mene. Kažem, dešavale su se neverovatne stvari, ali na kraju se sve okončalo sjajno. Drago mi je što sam deo istorije sporta na Ubu.

Nameće se pitanje – kakav je status Vladimira Vasovića u klubu sa kojim je osvojio titulu?
-Od prvog momenta sam znao da dolazim da zamenim nekoga ko će se jednog dana sigurno vratiti u klub. Zato smo i potpisali ugovor koji ističe 15. maja. Tada ćemo videti šta i kako dalje. Ali ponavljam, ovih nekoliko meseci su bili takvo iskustvo, da ne znam sa čime bih mogao da uporedim.

Hrabre malo prati i sreća. Uprava Uba i Vladimir Vasović bili su to – hrabri. Bili su i ono drugo što je pomenuo trener novih šampionki Srbije. I onda nekako kao rezultat dođe – ulazak u istoriju.