Vladimir Vasović o možda najvećem izazovu u karijeri
Samo Vladimir Vasović zna koliko je vruć bio krompir koji je negde polovinom decembra uzeo u ruke kada je postao trener odbojkašica Uba. A verovatno je i samo on čuo zvuk kada mu je pao kamen sa srca četiri meseca kasnije, u trenucima velikog slavlja njegovih odbojkašica pošto su osvojile šampionsku titulu. Mnogi treneri su skolni da kažu kako ima mnogo razlike u treniranju muškaraca i žena. Neki to porede kao dva različita posla. Kroz sve to je trebalo da prođe upravo neko ko je posle igračke karijere u kojoj je bio i reprezentativac, do dolsaka na Ub trenirao samo momke, a kući na odmor otišao kao šampion da devojkama.
Sve je počelo kada je trener Uba, Marijana
Boričić, saopštila upravi kluba da očekuje prinovu.
Prvenstvo tek što je počelo, znalo se da će saradnja
nje i kluba morati da se prekine na neko vreme i
trebalo je naći najadekvatnije rešenje. I izbor je
od trojice trenera pao na onog koji jedini nikad
nije radio sa devojkama.
-Nekako sam posle finala razmišljao o svemu tome.
Još uvek ne mogu da procenim da li je to bila
hrabrost ili ludost. I ne samo sa moje strane, da po
prvi put preuzmem žensku ekipu, nego i od strane
uprave Uba, da angažuju nekog ko je do tog moneta
bio vezan samo za mušku odbojku. Nekako sam u to
vreme malo bio zasićen, želeo sam neke promene u
poslu. Ni slutio nisam šta će mi se desiti u
narednih nekoliko meseci. Sada je lako pričati, ali
to „putovanje“ od decembra do aprila je za mene bilo
dugo, dugo, prolazili smo svi zajedno kroz razne
faze, sa krajem koji se samo mogao priželjkivati.
Kakve su u stvari razlike kada se trenira muški
tim, u odnosu na ženski?
-Mislim da je to psihološki aspekt sigurno.
Devojakma se mora prići na sasvim drugačiji način,
problemi se, ukoliko postoje, takođe rešavaju
drugačije. U samoj igri razlike nisu toliko velike
kao u psihologiji. Zato je za mene sve ovo jedno
nezaboravno, sjajno iskustvo. U jednom momentu sam
se setio kada sam bio pomoćnik u mupkom timu
Partizana, a zensku ekipu je vodio Darko Zakoč. Imao
sam često priliku da gledam treninge i njegov
pristup mi nije bio najjasniji. Sada ga u potpunosti
razumem.
Gubitak Kupa je od mnogih bio shvaćen kao
tragičan. Počelo je da se sumnja u ekipu koja je po
imenima, ali i iskustvu bila daleko najbolja u našem
šampionatu. U ligaškom delu su devojke sa Uba
izgubile samo jedan meč. Da li je izgubljen trofej u
Kupu imao i pozitivne stvari.
-Po mnogima smo bili favoriti i nismo bežali od te
uloge. Ali, sa druge strane smo imaju sjajnu ekipu
Železničara koja je u jednosj specifičnoj situaciji,
kada su ispali već na startu plej – ofa, odigrali
sjajan meč i zasluženo pobedili. Poraz je za nas bio
bolan, mena šta da se krije, ali je sa druge strane
doprineo da se ujedinimo, da budemo složni kao tim.
Videlo se to vrlo brzo, a imali smo apsolutnu
podršku uprave kluba, koja je stala iza nas u teškom
trenutku. Zato sam još srećniji posle osvajanja
titule, jer su pored igračica i stručnog štaba i oni
zaslužni za radost.
Kada je bilo najteže?
-Ne verujem da iko očekuje ovaj odgovor. Na drugoj
utakmici polufinala u Staroj Pazovi. Prvi meč smo
jedva dobili kod nas, u taj breku, a u prvom setu
kod njih su nas počistili sa parketa. Mlad tim,
dobar trener, igraju hrabro, uigrane su. Tad mi je
stvarno bilo teško. Ali kada smo to kasnije dobili,
doduše uz dosta napora, gde su presuđivale jedna ili
dve lopte, bilo je znatno lakše.
Kako je onda bilo pred taj – brek majstorice, a
posle sigurnog vođstva od 2:0?
-Pa pošto je do tada viđeno sve što može da se vidi
u jednom finalu, sve ono zanimljivo za gledaoce, ali
ne i nas aktere, trebalo je naći prava rešenja. Iako
smo u trećem setu pali što se tiče našeg servisa i
prijema servisa protivnika, u narednom smo malo
poboljšali te elemente, što me je radovalo iako smo
i njega izgubili. Rekli smo da je to poslednji set u
celom prvenstvu, da nema dalje, još samo taj set
koji donosi veliku radost ili veliku tugu. Napravili
smo lepu prednost na samom startu, dovoljnu da je
održimo do samog kraja.
Znači Marijana Boričić je imala pravi osećaj kada
je u neku ruku „presudila“ da je zameni Vladimir
Vasović...
-Čuli smo se jako često, u početku svakodnevno. Jer,
prvi plan je bio da dođem i par nedelja gledan
treninge i privikavam se na rad sa ženama. A onda se
desilo da je veliki broj ljudi počeo da oboljeva od
korone, Marijana nije želela da rizikuje i otišla je
na bolovanje, a da nismo imali ni jedan zajedno
odrađen trening. Po dolasku, dve nedelje sam na
treninzima imao samo šest devojaka, ostale su bile
bolesne. I to je bio šok za mene. Kažem, dešavale su
se neverovatne stvari, ali na kraju se sve okončalo
sjajno. Drago mi je što sam deo istorije sporta na
Ubu.
Nameće se pitanje – kakav je status Vladimira
Vasovića u klubu sa kojim je osvojio titulu?
-Od prvog momenta sam znao da dolazim da zamenim
nekoga ko će se jednog dana sigurno vratiti u klub.
Zato smo i potpisali ugovor koji ističe 15. maja.
Tada ćemo videti šta i kako dalje. Ali ponavljam,
ovih nekoliko meseci su bili takvo iskustvo, da ne
znam sa čime bih mogao da uporedim.
Hrabre malo prati i sreća. Uprava Uba i Vladimir Vasović bili su to – hrabri. Bili su i ono drugo što je pomenuo trener novih šampionki Srbije. I onda nekako kao rezultat dođe – ulazak u istoriju.