Šampiona Srbije u muškoj konkurenciji odredio peti set majstorice

Iz novinarskog ugla
Siniša Stojmenović

OK Vojvodina

Šampionski tim Vojvodine

Vojvodina zasluženo

Iako je pred svako finale mnogo nepoznanica, jer se u borbi za trofej nalaze timovi koji su skoro pa isti kvalitetom, pred ovo muško u Srbiji, jedna stvar je bila poznata – trofej će podići crveno – beli. Šalu na stranu, dva tima istih klupskih boja, pritom i najtrofejniji u našoj odbojci, pružili su gledaocima dosta toga što odbojku čini atraktivnom, ali i onoga što potvrđuje da je to finale dostojno zemlje osvajača Svetske lige 2016.

Svega je bilo, odličnih napada, fenomenalnih odbrana, nekoliko izuzetno atraktivnih poena, spektakularnih blokova, pravih „đuladi“ sa servis linija, preokreta, raspoloženih pojedinaca, uspelih trenerskih zamisli, onih pre ili tokom same utakmice... Svega je bilo, i to sa obe strane, pa ne čudi što je, do majstorice, viđena po jedna pobeda gostiju, posle tri meča je bilo samo devet odigranih setova, a onda isto toliko u naredna dva. Čini se da se tas na vagi koji je na kraju odlučivao šampiona, pomerao onako kako se njemu svidelo, ne dozvolivši bilo kome da bude siguran u trijumf beogradskog ili novosadskog crveno – belog tima. Prvi su želeli petu odbranu trona, drugi titulu prvaka posle ravno jedne decenije, ma koliko to nekome čudno zvučalo.

Lagano je Vojvodina stekla prednost posle prve utakmice. Tri, za ovu, završnu fazu takmičenja, lagano dobijena seta su bila u neku ruku vetar u leđa „lalama“, gde je Nedžad Osmankač sa svojim saradnicima odradio dobar početni posao (detaljnije). Blokom su odrađivali veliki deo posla 12 puta na taj način poentirali (Zvezda zabrinjavajućih dva), uz to su primali bolje servis i imali precizniju realizaciju. Sa druge strane malo bolji servis beogradskog tima nije bio dovoljan da se bar malo više zapreti.

A onda za tri dana sve isto, samo se okrenulo na drugu stranu. Velika borba se vodila u prvom setu, u kome su domaći imali priliku da osvoje četvrti za redom (detaljnije). Međutim, završnicu tog perioda su Beograđani odigrali koncentrisanije, imali su raspoloženog i sada potpuno oporavljenog Stojsavljevića, daleko bolje raspoloženog nego na prvom meču Blagojevića, pa se kasnije sve odvijalo prema zamislima Dragana Kobiljskog.

Njegov tim je poboljšao blok, prijem servisa je bio više nego duplo bolji od rivala, napad kvalitetniji i plodonosniji, a i karakteristike servisa su bile na njihovoj strani. Posle dva meča finala – kao da se ništa nije igralo.

„Kraj trećeg meča će neko dočekati sa daleko većim šansama za titulu“, rekao je neko ko nije otkrio toplu vodu, ali je konstatovao da će svakako imati psihološku prednost. Posle tog meča, prvog na Banjici, trener Novosađana Nedžad Osmankač je rekao:

- Odlučivale su dve lopte. Tremira se naporno, mesecima, nekad i godinama da bi se desila ovakva situacija, gde su timovi izjednačeni, a jedan mora da pobedi. Sada smo to bili mi.
Njegov tim je sva tri seta dobio na razliku (detaljnije). Par lopti, nekoliko santimetara promašenog terena ili zaustavljanja lopte na sajli mreže prilikom servisa, lopta koja je možda nekom dotakla samo prst ili čak nokat i promenila smer za neznatno... U svakom slučaju „Voša“ je bila ta koja je bila tako blizu, a tako daleko posle trećeg odmeravanja snaga.

Četvrta „epizoda“ velikog finala... Lale ne prave pitanje da osvoje titulu u Beogradu, a kasnije bi je proslavili u „srpskoj Atini“. Zvezda, opet bez pravih navijača, ali sa definitivno više onih „pozorišnih“ očekivala je da opet dođe njihovih pet minuta (detaljnije). Posle nekih 15 – tak minuta igre, sve je išlo ka tome da će tog dana biti poznat novi šampion. Vojvodina je u jednom momentu vodila sa, svi su mislili (sa razlogom) nedostižnih 17:8. Morao je Dragan Kobiljski opet d improvizuje, da traži osveženje. I dobio ga u vidu Aleksandra Gmitrovića. Od pomenutog rezultata, beogradski crveno beli su u jednom momentu stigli na samo poen zaostatka, 23:22. izgubili jesu taj set, ali su dobili sedmoricu pravih igrača na terenu sposobnih za preokret. On je usledio i to ekspresno, pošto Vojvodina u naredna tri seta nije stigla do 20. poena (u dva do samo 15).

Torta je odavno bila napravljena, šlag je odavno bio na njoj, boje pobednika poznate, samo se nije znalo ko će na sve to staviti pobedničku trešnju. Ambijent u maloj dvorani SPENS – a je bio izuzetan, slobodna mesta retka, grla i dlanovi naoštreni, a ulog veliki trofej namenjen osvajaču titule za sezonu 2016/2017. Niko nije mogao ni da nasluti kome će on pripasti (detaljnije). Posle prvog seta bilo je bliže da ostane tamo gde je i bio, na Marakani, posle drugog su ga Novosađani videli kod sebe, a onda još jednom to isto. Cela liga se svela na desetak minuta taj brejka majstorice, neverovatno. Statistika gotovo izjednačena... A onda kao da je presudilo malo više snage domaćina, možda baš onog „veštačkog disanja“ koje im je dato od strane publike. Iz poena u poen, minuta u minut sve je bilo bliže da se desetogodišnji post prekine. I na kraju velika radost, ovacije novom šampionu, aplauzi sada već starom. I jednima i drugima za predstavu u pet činova, a pošto im je predsednik OSS Zoran Gajić uručio trofej, „lale“ su nekoliko puta išle i na bis. Zasluženo, definitivno. Osmeh se opet vratio u SPENS.

Nedžad Osmankač

Nedžad Osmankač

Trud se isplatio

Čekali su u Novom Sadu titulu dugo, možda i predugo. Isto tako je i Nedžad Osmankač čekao priliku da stane pored klupe ekipe koju verovatno najviše voli. Kada se to desilo, rezultat je bio vidljiv – trofej je bio u njihovim rukama.

- Mnogo je treninga i prolivenog znoja iza svih nas. Mnogo napora i odricanja od strane igrača, koji su to svesno radili jer su imali za cilj titulu prvaka Srbije. Na kraju nam se posrećilo, mada mislim da smo bili bolje možda za to malo koliko je odlučilo šampiona. Ambijent je bio sjajan, dvorana punija nego ikada u poslednje vreme, atmosfera prava odbojkaška koju zaslužuje Novi Sad. Još jednom je dokazano da je to odbojkaški grad, a svim ljudima koji su nam pomogli i na bilo koji način se ugradili u ovom našem slavlju, jedno veliko hvala. Ovo je titula svih nas.

Dragan Kobiljski

Dragan Kobiljski

Čestitke šampionima

Sportski stisak ruke, zagrljaj sa velikim rivalom na terenu i iskrene čestitke Dragana Kobiljskog, bili su još jedan dokaz koliko je u našoj odbojci sve tako jednostavno i normalno. Naravno, trener crveno – belih imao je za čim da žali.

- Imali smo prilike koje nisko iskoristili. Vojvodina svoje jeste i zasluženo je stigla do titule. Smatram da je malo sreće bilo na našoj strani, da to ne bilo nezasluženo. Ali nemamo ni razloga niti želimo da kukamo, već da se okrenemo radu i novim izazovima. Da probamo naredne sezone da napadnemo opet tron. Vojvodini, stručnom štabu i svima ostalima, čestitke na onom što su uradili ove sezone.

Zoran Gajić predaje šampionski pehar

Zoran Gajić predaje šampionski pehar