Polufinalni mečevi plej–ofa za dame mimo predviđanja stručnjaka

Iz novinarskog ugla
Siniša Stojmenović

Za pehar stvarno najbolji

Pred start polufinalnih serija plej–ofa za odbojkašice, a shodno poslednjim rezultatima, plasmanu na tabeli i igrama koje su pre pauze uzrokovane igranjem kadetkinja na EP, mnogi su bili spremni da kažu da će par u kome se za mesto u finalu bore gradski rivali Crvena zvezda i Vizura, biti daleko zanimljiviji i neizvesniji od onog gde Jedinstvo iz Stare Pazove igra protiv TENT – a. A desilo se suprotno.

Tokom ligaškog dela sezone kada se svi mečevi uzmu u obzir, devojke sa Marakane su pokazale više od „ajkulica“, to treba priznati. Za onoliko koliko su kao druge završile taj deo prvenstva, tek bilo je zasluženo. Time su stekle pravo da igraju prva dva meča na Banjici, a i da budu domaće u eventualnoj majstorici. Po crveno – bele bi bilo jako lepo da je scenario bio takav. Ali mnogo se pitao aktuelni šampion, koji iako je imao turbulencije, na koje se u poslednje vreme javnost i navikla, izgleda da je uspeo da zbije redove. Prvi meč na Banjici skoro da se nije ni igrao što se domaćina tiče. Dok dlanom o dlan, ekipe su već bile u „civilu“, gledaoci na putu kućama, a prednost domaćeg terena ne da je Vizura svela na „nulu“, nego je imala i prednost. bila je to ekspresna pobeda sastava koji je, videlo se to, Jovica Cvetković doveo u red kakav je on želeo. Malo bolje izdanje je Crvena zvezda pokazala tri dana kasnije, ali i to nije bilo dovoljno da se savlada prvak. Da se zapreti, to da, ali da se ugrozi „dupliranje“ zaliha, to ni blizu. U stvari, drugi set je možda u mnogome odredio puteve polufinalista, Vizuru usmerio na pravi, a Crvenu zvezdu na onaj trnoviti. Jer, domaćin je imao veliku prednost koju je prokockao. Nije bitno što je kasnije dobila treći deo igre, bio je to samo spremanje tima iz Tošinog bunara za završni udarac. A kada Vizura ima 2:0 u seriji do tri pobede, onda tu prednost retko ne iskoristi. Istini za volju, tim Mirjane Musulin je bio dobar, daleko bolji nego na svom „bunjištu“, čak su imale veliku prednost da smanje odnos u seriju posle četvrtog seta tog duela, ali je sve otišlo u taj–brejk gde su „ajkulice“ zadale završni „ugriz“. Plasirale su se u novo, zasluženo finale posle samo tri utakmice i sebi dale par dana više odmora.

Na drugoj strani, oni koji su smatrali da će najbolji tim ligaškog dela, Jedinstvo, lako izaći na kraj sa najlošije plasiranim polufinalistom TENT – om, ako je uložio pare na tri meča, izgubio je, čak i ako je predvideo četiri. Odlučio je peti meč, njegov peti set, koji je završen razlikom taman onolikom koliko treba za finale. Ali, krenimo redom. Izgleda da je odsustvo Jova Cakovića zbog obaveza kao selektora kadetske selekcije, i te kako uticalo na odnos igračica prema obavezama. Pričalo se svašta, a sve je moglo da se podvede pod to da je disciplina bila neuobičajena. Bilo kako bilo, od njegovog povratka iz Holandije, pa do prve utakmice polufinala, prošlo je samo dva dana. TENT, koji je radio marljivo, nije imao šta da izgubi, a opet mnogo da dobije, rešio je, ako ništa drugo, ono što skuplje da proda svoju kožu. I počelo je onako kako su se Obrenovčanke potajno nadale, njihovom pobedom posle pet setova, gde su u taj–brejku nadoknadile veliki zaostatak. Ako se neko u Staroj Pazovi nije brinuo, onda je to bio Jovo Caković. Vrlo brzo je najpre doveo svoj tim u prepoznatljivu fazu, pa su u naredna dva meča rivalu prepustile po jedan set. I kada se očekivalo da će završiti započeto, TENT je odgovorio maksimalnim trijumfom, što je značilo da se priča vraća u Staru Pazovu. Sada je trebalo imati „petlju“, možda je tim koji trenira Marijana Boričić bio opet manje opterećen, ali im je nad glavom lebdelo – finale. Pritisak je malo „uvezao“ ruke i noge domaćinu. Kada su počele da se „odvezuju“, odigrale su daleko bolje, ali opet su i usponi i padovi bili prisutni sve dok nije počeo taj–brejk. Ulog ogroman, a izreka „nikad ne reci nikad“ je po ko zna koji put bila aktuelna. Domaćin je kod 11:6 počeo da slavi, na 12:8 je publika već bila spremna za finale, a na 13:13 im se sledila krv u žilama. TENT je imao kontru za meč loptu, ali se opet sve okrenulo, pa je Ivana Mrdak stavila tačku na ovu dramu. Na kraju zagrljaji, pobednika na jednoj, poraženih na drugoj strani, a onda i svih zajedno. Jer, bila je to neizvesna borba, dostojna možda i samog finala.

 

Marijana Boričić

Marijana Boričić

Malo je falilo

Čudna je bila ova sezona za odbojkašice TENT–a. Jer, najpre su dugo bile na čelu tabele, zatim naglo popustile, da bi potom polufinale plej–ofa odigrale sjajno. I malo je nedostajalo da se nađu u samoj borbi za trofej.

- Mislim da ne bi bilo nezasluženo da smo i mi pobedili u tom petom meču. Do poslednjeg poena je sve bilo otvoreno, šanse su bile na obe strane. Drago mi je sa jedne strane što smo pokazali kvalitet, a sa druge sam tužna jer nam je malo nedostajalo. Čestitke devojkama, i jednim i drugim, a Jedinstvu puno uspeha u finalu.

 

Jovo Coković

Jovo Coković

Strpljenjem do cilja

Ni kada je TENT već u prvom susretu napravio „brejk“, ni kada su svi očekivali 3:1 u seriji, a desilo se 2:2, trener Pazovčanki Jovo Caković nije bio zabrinut. Verovatno je i u trenucima možda potencijalne panike u taj-brejku majstorice, svoje devojke upućivao na „hladnu glavu“.

- Strpljenje je nagrađeno rezultatom. TENT se pokazao kao odličan tim, možda su igrali i iznad očekivanja, a nas kao da je uloga favorita koja nam je, mislim sa pravom, dodeljena, malo sputala. Neke stvari nismo ispoštovali, pa je zato došlo do situacija u kojima nismo želeli da budemo, ali smo se na kraju držali dogovora i to nas je odvelo u finale. Dva trofeja smo već osvojili, ne želimo tu da stanemo.