Nedžad Osmankač u debitantskoj sezoni na klupi,
vratio titulu u Novi Sad

Trener Nedžad Osmankač

Trener Nedžad Osmankač

Pehar opet na starom mestu

Odavno više na terenima u Srbiji nema Slobodana Boškana, Vase Mijića i Đule Meštera, odavno je trener „lala“ bio Radovan Dabić. Neki se i ne sećaju tačno koliko je vremena prošlo od tada. Ali pravi navijači Vojvodine, znaju da od tih dana, kada je osvojena poslednja titula šampiona Srbije, ima tačno decenija. Toliko se u srpskoj Atini čekao veliki pehar koji je u nekim danima ne tako daleke prošlosti, napuštao klupske vitrine samo kada bi bio negde izložen.

Bilo kako bilo, mladom timu, sa trenerom debitantom, uprava kluba je dala skoro pa „odrešene ruke“, niko ih nije pritiskao, a onda su oni konačno doneli titulu u Novi Sad.

- Mislim da šampionski tim Vojvodine nikad nije bio mlađi i nikad nije imao manje „poznatih“ imena u sastavu. Bilo je mnogo „ozbiljnijih“ igrača koji nisu uspeli da se pohvale titulom. Ova naša je došla u momentima kada, shodno gore rečenom, nismo mogli da dajemo nikakva obećanja. Cilj je bio da se klub stabilizuje, da se napravi okonskica tima koja će igrati bar tri godine zajedno. Zato i imamo ekipu u kojoj su sve sami juniorski reprezentaivci, uz tri malo starija i iskusnija igrača, Petrovića, Stankovića i Pekovića. Sa druge strane, kada sam dolazio u Vojvodinu, shvatio sam da se svaki rezultat osim titule ne prašta, a znao sam koliko je to u takvom trenutku bilo teško.
„Baza“ je bila vrlo bitna, pripremni period. On je odrađen na najbolji način, iako tim nije bio kompletan.

- Zahvaljujući generalnom direktoru Nikoli Salatiću imali smo bogat međunarodni program. Najpre pripreme u Bugarskoj, a onda i niz utakmica po inostranstvu sa klubovima koji su nam u tim trenucima odgovarali. Jesmo bili nekompletni, s obzirom na juniorske reprezentativce, ali oni su odradili svoj deo na takmičenjima nacionalne selekcije.

Koliko je sve odrađeno kako treba, dovoljno govori podatak da su „lale“ na čelu „kolone“ bile, osim jednog vikenda, sve vreme ligaškog dela takmičenja.

- Posle poraza od Novog Pazara predali smo lidersku poziciju, na koju su nas pobedom nad istim rivalom sedam dana kasnije „vratile“ Nišlije. Mnogi su mislili da će nas poraz u finalu Kupa Srbije poremetiti, ali mislim da nas je on psihološki uzdigao.

U odnosu na ono što su planirali u Vojvodini, dve stvari su ipak donekle „uzdrmale“ Novosađane.

- Prva je prerani odlazak Miloša Vemića. Planirano je da uz njega stasaju mladi i da inostrani angažman potraži početkom decembra. Međutim, iskrsla mu je dobra ponuda na koju smo morali da „odreagujemo“ pozitivno i pustimo ga, jer je on neko ko je zadužio Vojvodinu. To je bio prvi, a sada tvrdim, bar dok sam ja u klubu, i poslednji „otvoreni“ ugovor sa nekim. Drugi problem je bila povreda Borislava Petrovića, na kolo pre kraja ligaškog dela. Znali smo da nećemo moći da računamo na njega do kraja sezone. Sreća pa smo brzo prihvatili tu činjenicu, a Čedomir Stanković je u potpunosti preuzeo njegovu ulogu. I kao igrač i kao kapiten.

Krenuo je plej – of, a „Voša“ je imala prednost domaćeg terena u svim mogućim majstoricama. U prva dva duela im tako nešto nije bilo potrebno.

- Ali za malo da bude, jer smo bili na ivici ponora u prvom duelu sa Sparakom. Kada smo to prebrodili, sa Jedinstvom je bilo malo lakše. Neki setovi su bili „tu negde“, ali smo bili koncentrisani, imali karakter i samopoudanje iz meča u meč sve veće. I onda, cela sezona se svela u jedan meč, majstoricu finala, u jedan set, poslednji, taj – brek pomenutog meča. Sa Crvenom zvezdom naravno.

- Mislim da nam je poraz od njih u poslednjem meču u ligi, dobro došao. Izgubili smo ubedljivo i to kao da je njih previše opustilo pred prvi meč. dobili so ga ubedljivo, ali onda još ubedljivije izgubili naredni. I u Beogradu je isto bilo 1:1, gde smo i mi i oni imali šansu da ne bude majstorice. A pred taj meč, poslednji, u Novom Sadu se osetila ona nekadašnja atmosfera. Ceo grad je pričao o odbojci, o Vojvodini. Trebalo je imati živaca, a mi smo imali za nijansu deblje. Kada smo osvojili jedan čudan poen na početku taj – breka, znao sam da ćemo mi biti ti koji odlučuju o pobedniku.

Jel posle toga bilo sigurno da Vojvodina postaje prvak?

- Ma kakvi, do poslednjeg poena nije ništa bilo sigurno. A onda smo i definitivno mogli da odahnemo, jer se titula vratila u grad odbojke. Kroz sve ove mečeve, momci su stasavalai i kao igrači i kao ljudi i mislim da su na kraju bili oni pravi.

U klubovima kakav je Vojvodina, već sutradan počinje da se razmišlja o budućnosti, narednoj sezoni...

- Ova je ocenjena kao uspešna, a kako drugo jesr smo vratili titulu posle deset godina. Lično sam ostvario san svakog trenera već u prvoj sezoni kao trener. zadovoljstvo je što smo opravdali ulaganja generalnog sponzora i ljudi iz gradske vlasti. Igraćemo kvalifikacije za Ligu šampiona, želja je da ostanemo što duže u Evropi. A sa kojim timom... Videćemo, ali s obzirom da velika većina igrača ima ugovor, možda nam bude potreban jedan, najviše dvojica. Jer ipak smo mi šampioni.