Duško Nikolić, predsednik UOTS, o uvek aktuelnim temama

Koliko uložiš toliko ti se vrati

Duško Nikolić predsednik UOTS

Duško Nikolić predsednik UOTS

Još malo pa će biti godinu dana od kada se na čelu Udruženja odbojkaških trenera Srbije nalazi Duško Nikolić. Krajem prošlog proleća, na predlog dugogodišnjeg predsednika iste organizacije, dr. Bogdana Sretenovića, nekako je bez mnogo razmišljanja potvrdno klimnuo glavom i odlučio da se prihvati posla, nastavi tamo gde je njegov prethodnik stao, i uz saradnju sa njim, podigne ugled srpskih trenera na što je moguće viši nivo. Danas, 12 meseci kasnije, već se uhodao, dosta toga naučio, ali i uvideo na čemu drugi treba da rade.

- Znam odavno da je Bogdan Sretenović jednostavno čovek odbojke, bio mi je trener četiri sezone, znam koliko voli ovaj sport, da za njega živi, i jednostavno nisam mogao da odbijem. Naravno, bila je to za mene čast, ali jedna od stavki koju sam zamolio je bila da bar u početku imam i pomoć, što je on smatrao da se podrazumeva. I tako je počela saradnja nas dvojice, počeo je malo, pa sve više da me uvodi u ovu priču, a velika stvar je kada uz sve to imam saradnike kao što su Jelena Mićović i Zoran Nikolić. U startu se videlo da sve ima smisla, da dobro funkcioniše i eto, traje.

Nedavno je Udruženje odbojkaških trenera, uz saradnju sa Odbojkaškim savezom Srbije, imalo niz predavanja, uživo preko interneta, o kojima se još priča o odbojkaškom svetu, ne samo Srbije, već i regiona, pa i u Evropi. Putem video linka oni koje je to zanimalo, mogli su da gledaju, a i javno učestvuju u izlaganjima velikih trenerskih imena.

- Upravo tako. Nema svako mogućnost da u svojoj organizaciji ima takva trenerska imena, kakva su selektori seniorskih selekcija, evropski i svetski šampioni, u celom svetu priznati Slobodan Kovač i Zoran Terzić. Pored "klasičnih" odbojkaških tema, koje su oni sjajno odradili, imali smo i predavanje Milana Simojlovića, jednog od najboljih skauta na svetu, takođe i Vladimira Bankovića, koji je među vodećim kondicionim trenerima na planeti, ali i Ljubomira Galogaže, stručnjaka za rad sa mladima, kroz čije ruke su prošli mnogi nekadašnji i današnji reprezentativci. Imali smo čak i predanaje iz psihologije, člana najsjajnije generacije naše odbojke, Andrije Gerića, danas poznatog sportskog psihologa. Svi su bili nadahnuti, raspoloženi i mnogo su korisnih stvari rekli onima koji su ih slušali.

Kada se sabere vreme koliko su pomenuti proveli ispred svojih računara, dolazi se do skoro neverovatne brojke od 20 – tak sati izuzetno korisnih predavanja. Stiče se utisak da oni koji su do sada bili samo zainteresovani za trenerski posao, sa nekoliko "premotavanja" materijala gore navedenih, mogu na ozbiljan način da se bave trenerskim poslom.

- Verujem da je bilo od pomoći i velika zahvalnost svima njima. Napravili smo veliku stvar, a postavljanje pitanja uživo i odgovori svakog od "predavača" bili su nešto novo. Treba nastaviti sa interesovanjem za posao kod onih ljudi koji su se opredelili da im trenerska struka bude životno opredeljenje. Ne možemo se zaustaviti na ovome, jer mora da se napreduje, da se ide u korak sa vremenom, a ono ne trpi stagniranje. Znam da trenerima nije lako, ali apelujem na odgovornost, da se svi organizuju još više kako bi nam bilo bolje. Tu smo za sve one sa idejama, naša kancelarija je za njih otvorena stalno.

S obzirom na imena koja su držala seminare, a opet i shodno vremenu, jer je bilo u periodu kada je bio zabranjen izlazak iz kuća, u vreme policijskog časa zbog koronavirusa, čini se da je odziv bio – skroman.

- Složiću se da je moglo da bude više zaintersovanih, jer smo pored "onlajn" imali i "ulaz" preko "jutjub" kanala. Imamo stvarno mnogo trenera, predavanja nisu bila obaveza, pa bih rekao da oni koji su ih posmatrali, njih odbojka definitivno zanima i žele da nauče. Bilo je mnogo trenera iz okolnih zemalja, mnogo onih koji nisu treneri, a zanimalo ih je šta će velikani svog posla da kažu. Sve to će se videti kroz njihove rezultate jednog dana. Ili se neće videti.

Kad smo kod toga, u poslednjih nekoliko godina vrlo često se dešava da jedan broj trenera dolazi na seminare do momenta dok ne dobiju sertifikat. Posle toga jednostavno "nestanu" i ne isprate nastavak predavanja. Išlo se čak dotle da sede po obližnjim kafićima u vreme “nastave”, a onda svrate po "papir".

- Za mene su oni ljubitelji odbojke, a ne oni koji će se trenerskim poslom baviti ozbiljno. Da li im možda treba dati odmah sertifikate i videti koliko su odgovorni ili ih "držati" do samog kraja, pa tek onda uručiti iste... Mislim da je to individualna stvar. Ali ako se neko potrudi da obezbedi predavače, a oni su uvek kvalitetni, što se videlo čak i sada kada su predavanja bila preko video linka, onda je valjda red da se to ispoštuje. Kroz te stvari se vidi karakter, poštovanje, vaspitanje onih koji “beže sa časova”, ali treba videti i ko ih je poslao, ko im je omogućio da kao treneri dođu na seminar. Zato neki od njih i jesu tu gde su, bez izgleda da napreduju. Koliko uložiš, toliko ti se vrati.

Duško Nikolić predsednik UOTS

Duško Nikolić predsednik UOTS

Možda se iz svega toga nameće pitanje ko nam radi sa mladim odbojkašima i odbojkašicama, koliko su ti ljudi stručni... Koliko su zaintersovani za rad ili samo...

- Znam, za članarinu. Na žalost, nekada je sve bilo drugačije, nekada su trenirali oni koji vrede, koji su prošli kroz odbojkaške sekcije koje su vodili profesori u školama. A ti isti profesori su znali ko je talentovan za koji sport. Danas je pitanje koliko su kvalifikovani ljudi koji rade sa decom. Pomenuli smo članarinu... Šta ako je neko dete talenat, a ne može da plati. Ili sa druge strane, šta ako je neko talentovan, a sa njim rade nestručni. Moramo se pozabaviti tom problematikom još više, a znam da su je podstakli još pre izvesnog vremana i Bogdan Sretenović i Zoran Gajić. Treba najpre edukovati trenere da bi oni kasnije radili sa decom.

Nije jednom izgovorena rečenica da "zaostajemo u radu sa mladima u odnosu na Evropu i svet".

- To je nastavak malopređašnje priče kada sam rekao da se mora ići u korak sa vremenom, da treba napredovati. Baš kao što je to recimo stučaj u informacionim tehnologijama, mota da se ide u korak sa vremenom. Ispratio sam jedan period rada mlađih nacionalnih selekcija. Dolaze igrači različitog profila. Nisu oni krivi što ne znaju neke stvari, nego oni koji sa njima rade. Nismo poodavno "izbacili" nekog vrhunskog igrača ili talenta iz naše lige. Evo jednog podatka koji može mnogo toga da kaže... Kada je ušao u seniorsku reprezentaciju, 2011. godine, Uroš Kovačević je bio najmlađi. Nekih šest ili sedam godina kasnije, opet je bio najmlađi. Šta nam to govori? Mislim mnogo toga. Ideje postoje, Odbojkaški savez Srbije daje nam punu podršku, nedostaje nam ozbiljniji kadar.

Za one koji žele da rade, svakako da će biti posla. Možda samo treba pomeuti brojne naše trenere koji sa sobom u inostrane klubove "povuku" još neke naše stručnjake.

- Zalažem se da svi treneri budu plaćeni, svi koji rade sa bilo kojom selekcijom. Koliko god, ali da budu plaćeni i da ne rade za džabe. Mladim trenerima treba ukazivati na greške, a za to treba naći pravi način. Nekad pred svima, nekad "jedan na jedan".

Neke stvari bi trebalo da se "dovedu" u sistem, treba možda ujediniti određena “pravila ponašanja”.

- Postoje razne metode. Moramo se što više držati zajedno, pomagati jedni drugima, razmenjivati iskustva, družiti se... Mi smo svi deo jedne velike odbojkaške porodice, najuspešnijeg sporta na ovim prostorima. Pojedinci u kolektivnom sportu teško nešto mogu sami, ali ako raste kolektiv, onda će i pojedinci biti više na ceni.

Pored pominjanih seminara, i iz ove priče predsednika Udruženja odbojkaških trenera Srbije, može mnogo da se nauči.

Siniša Stojmenović