JOVO CAKOVIĆ KONAČNO SVOJ MLADI TIM DOVEO NA TRON

Rad se uvek, na kraju, isplati

Iz novinarskog ugla - Siniša Stojmenovìć

Na terenu, a vrlo često i van njega, Jovo Caković ne ispoljava svoje emocije na način kako bi to u datom trenutku bilo potrebno. Jednostavno kao da se uzdržava, ali možda po njegovim „standardima“ nije imao razloga da to učini onako, nekontrolisano, a zasluženo. Međutim, kraj ove sezone, poslednji poen koji je pripao njegovom timu, bio je „okidač“ i jednostavno se desilo da se nađe u zagrljaju svojih igračica, stručnog štaba, navijača. Za onaj najdraži zagrljaj bile su zadužene njegove četiri dame. Sve to je značilo da je sa Jedinstvom, posle 11 godina, u kome su prošli zajedno mnogo toga, konačno osvojili prvu šampionsku titulu.

Jovo Caković i odbojkašice Jedinstva sa osvojenim trofejom

Ispostavilo se da je tek četvrta bila sreća. Tri puta smo do sada gubili titulu u finalima sa Vizurom, dva puta i Železničarom, ali smo sada konačno osetili šta znači biti najbolji. Mnogo je vremena prošlo, mnogo je igrača prošlo kroz naš tim. Primera radi, od finala sa Železničarom iz Lajkovca, pre četiri godine, u ekipi je samo Isidora Kockarević, koja je tada bila devojčica.

Kada si, ove godine, znao da ćete biti šampioni?
-Posle druge utakmice sa Crvenom zvezdom. Izgubili smo prvi meč i došli na Banjicu i imali samo dva izbora, da sutradan odemo na odmor ili da pobedimo i na kraju uzmemo titulu. Sreća po nas, bilo je ovo drugo. Jeste da se posle toga igrala majstorica, da je bilo i finale sa Ubom, ali taj meč je, bar meni, bio presudan. Pre toga nije bilo realno da se nadamo bilo čemu. Razlog je taj što smo mi budžetom i primanjima, mnogo bliži ekipama koje su se borile za opstanak, nego onima koje su bile kandidati za titulu. Ima još jedan, a to je da mi u ekipi nismo imali ni jedno zvučno ime. Zato se nismo mnogo zanosili i krenuli smo bez preteranog imperativa rezultata.

Znali ste svakako i svoje prednosti koje ste znalački koristili...
-Tačno tako. Kostur tima nam je ostao isti. Otišle su nam, u odnosu na prošlu sezonu, samo Ana Marija Jonjev, Veronika Đokić i Irina Milanović. Sa druge strane, nismo imali dovoljno devojaka za „rotaciju“ pa smo skoro 90 odsto utakmica igrali sa jednm postavom. Bilo je naporno, istrpeli smo zajedno neke periode kada nije išlo kako smo planirali. Devojke su me slušale, i verovale, jer nisu imale iskustva. Voleo bih da sam ja mogao njih da slušam, ali... Uverile su se, rad se uvek na kraju isplati.

Novog šampiona Srbije, tokom cele sezone niko nije, žargonski rečeno „očetkao“, odnosno pobedio ga ubedljivo. Ekipa je bila uporna, nije se nikada predavala. Da li je i to jedan od kvaliteta?
-Mislim da jeste i moram da podvučem da smo upravo iz tog razloga bili zadovoljni i porazima, jer smo i tada igrali dobro. A u ligaškom delu smo, u 22 kola, samo dva puta izgubili, od Crvene zvezde posle pet setova, i u Lajkovcu, u četiri kvalitetna seta. Od Uba smo izgubili tri puta, po jednom u Evrokupu, finalu Kupa Srbije i finalu plej ofa, sve po 3:2. a pobedili smo ih šest puta. Ima jedan tim koji nas je „očetkao“ – Lugož, u revanšu polufinala Čelendž kupa.

Jovo Caković

Kroz mečeve u Evropi, nema sumnje, mladi tim Jedinstva je sticao iskustvo napredovao. Ali ima i još nešto...
-Početak godine, dok su mnogi još slavili mi smo od 3. do 6. januara sparingovali u Rumuniji sa ekipom Blaža. I tih nekoliko utakmica nam je bilo od velikog značaja.
Još jedna stvar je bila i te kako bitna. Stručni štab je dobio još jednog člana. Trenerima, skautima i medicinskom delu, priljučio se i – psiholog.
-Shvatili smo vremenom da imamo barijeru koja se u poslednjih par godina zove – Crvena zvezda. Razgovori sa psihologom bili su višestruko korisni. Ne samo za igračice, već i za mene. Svi smo shvatili neke stvari, promenili smo dosta toga i rezultat nije izostao. Šta više, kritične delove utakmica sa Crvenom zvezdom u polufinalu smo igrali izuzetno koncentrisamo i zrelo.

A onda veliko finale plej – ofa, i dve startne pobede, uz jedan brejk. I u trećem meču 2:1 u setovima, i 13:5 u četvrtom... Kako ste „uspeli“ da izgubite naredna dva seta i meč?
-Posle sjajne igre i pomenutog vođstva, iz poena u poen je sve više počela da se primećuje potpuna nedisciplina. Nekoliko laganih poena koje su osvojile devojke iz Uba, koje su ušle u igru pri tom rezultatu. One su u tim momentima igrale najprostije moguće, a mi ni toliko. Razmahale su se, počele dobro da serviraju, a mislim i da je Marijana Boričić postavu koja je osvojila četvrti set, hrabro ostavila i u petom, što joj se vratilo pobedom.

A kako ste, kao tim, uspeli da prebrodite taj šok i za samo par dana sve zaboravite i relativno lako prigrlite pehar?
-Jednostavno smo pri pomenutih 2:1 i 13:5 imali blokadu. U četvrtom, ispostaviće se i poslednjem meču, samo smo se „odblokirali“ i nastavili igru koja nam je par dana pre donela tu prednost na Ubu. Objasnio sam igračicama da se mi pitamo za sve, da smo kvalitetniji od protivnika i da treba u to da veruju, a još se igralo u našoj dvorani. Tako je i bilo. Moram da istaknem još nešto, a to je da smo mi prvi meč finalne serije dobili vrlo lako na Ubu, da smo drugi kod nas „okrenuli“ sa 1;2 na 3:2, i tu se videlo da smo kvalitetniji. Zato mislim da smo zasluženo postali šampioni Srbije.

Slavilo se u Staroj Pazovi zo zore. I ne samo one narednog dana. Slavilo se danima. Zasluženo. Ne postaje se šampion zemlje svetskih prvaka svaki dan. i to prvi put. Zato su svi koji su viđali tih dana Jova Cakovića, prmetili širok osmeh i konačno izraz lica koji je opušten. Posle toliko vremena, sistematskog rada, mnogo devojaka koje u inostranim klubovima zarađuju od onoga što su naučile u Staroj Pazovi, upravo od njega, koji je bio strpljiv, koji im je svima verovao. Koji je znao da ne može preko noći, ali da će uspeh doći. I došao je.

GREŠKE FINALA KUPA
Mnogi ne mogu da objasne šta se desilo u finalu Kupa Srbije, kada je Jedinstvo imalo 2:0 u setovima na Ubu, ali posle taj – breka ipak trofej nije otišao u njihove vitrine.
-Naravno da smo napravili analizu i došli do zaključka da nam distribucija lopti nije bila dobra, da smo nekako igrali prostu odbojku. Ideja je bila da „uključimo“ u igru i drugog srednjeg blokera, ali i da korektor raszereti druge napadače i dobija više lopti u napadu. I tako je i bilo, a rezultat je došao.

ZAKOČ JE ZNAO UNAPRED
Iako u Jedinstvu nisu razmišljali o tituli šampiona, naročito pred start sezone, Jovo Caković ne može a da se ne seti „predviđanja“ jednog daleko iskusnijeg kolege.
-Negde pred start sezone, mislim da se igrao turnir „Memorijal Dragan Šakota“, posle jedne utakmice prišao mi je Darko Zakoč i reakao da se ne brinem mnogo, da ćemo osvojiti titulu, jer imamo dobar tim. Izneo je još dosta komplimenata na naš račun i – nekako mi je drago što nije pogrešio.

EVROPSKI USLOVI
Ne krije Jovo Caković da su osvajanju titule umnogome doprineli i uslovi koje je njegov tim imao i koji polako, ali sigurno, podsećaju na one koji imaju veliki evropski klubovi.
-Imali smo po prvi put dva kondiciona trenera. Dobili smo prostor i napravili svoju teretanu, ne veliku, ali sa svim onim što nam treba. Napredovali smo u oporavku igračica, jer smo kupili pomagala vezana za to. Uveli smo drugačiji režim ishrane koga su se devojke pridržavale. Unapređenje struke nam je donelo to što nismo imali ni jednog igrača koji bi zbog povrede morao da izostane. Dobili smo odlične termine za trening, za razliku od ranijih godina, posle čega su devojke imale vremena i da se opuste, ali i da se oporave od rada.

PODRŠKA OPŠTINE
Ubrzo posle osvajanja titule, nove šampionke Srbije bile su gošće u godtima kod predsednika Opštien Stara Pazova.
-Pored čestitki i poklona, dobili smo sjajne vesti. Opština je stala uz nas da igramo Ligu pampiona naredne sezone. I to nije sve, već postoji ideja da dobijemo novu dvoranu, u kojoj će se igrati i trenirati samo odbojka. Traže se rešenja da se počne sa tim i realizuju pomenute ideje.