Evropsko prvenstvo 2020 Juniori

Iz mog ugla – Hamza Zatrić

Reprezentacija Srbije

Nedavno je završeno Evropsko prvenstvo za igrače do 20 godina održano u Češkoj Republici. Ja sam imao priliku da radim u stručnom štabu i želim da podelim sa vama moje utiske sa celokupne akcije.

Poslednja akcija juniorske reprezentacije Srbije praćena je specifičnim psihološkim momentom od samog početka pripremnog ciklusa u Kragujevcu jer smo zbog pandemije koronavirusa imali karantinski režim, koji je bio posebno rigorozan u završnici Evropskog prvenstva u Češkoj.

Što se priprema tiče, prvi put je ova selekcija Srbije radila zajedno gotovo mesec dana. Prethodna okupljanja trajala bi sedmicu ili dve, a sada je za 22 dana u Kragujevcu urađeno 35 treninga i odigrane su 4 kontrolne utakmice. Cilj je bio da stvorimo sistem u kojem će igrači najbolje da funkcionišu i da taj sistem malo prilagodimo njihovim trenutnim mogućnostima. Jednostavno, to je sve što smo u tom trenutku mogli da uradimo,obzirom da selekcija nije izvršena po osnovu kvaliteta neophodnog (velikog) broja kandidata za državni tim (ovde govorim o trenutnom problem u Srpskoj muškoj odbojci,a to je da nemamo dovoljno dečaka koji treniraju adekvatno i u dovoljnom obimu). Sa nama je radilo i nekoliko kadeta, što je bio pravi potez

Kada je u pitanju učešće na Evropskom prvenstvu u Češkoj, od samog starta i utakmice s Poljskom videlo se da su sve selekcije kvalitetom ispred nas, a da nam je najbliži domaćin Češka. Ostali si bili,bar za malo, fizički dominantniji, taktički bolji i tehnički obučeniji. U našoj igri su se iz utakmice u utakmicu ispoljavale iste greške i problemi. Dobro smo otvarali setove, ali nam je brzo padao ritam igre na prijemu i napadu a naročito smo imali velikih problema u napadu na pomeren prijem i napad iz obrane. Nismo uspevali da održavamo neki rezultatski egal pa smo u završnice setova ulazili sa zaostatkom od 5 i više poena razlike. Jedina utakmica na prvenstvu koju smo odigrali celu u dobrom ritmu,sa agresivnim servisom, visokim procentom realizacije napada i dobrim kretanjem kod pozicioniranja u bloku i odbrani, je utakmica protiv domaćina Češke koju smo preokrenuli od 2:0 i pobedili rezultatom 3:2. Ne bih želeo da previše studiozno komentarišem naše nastupe na preostalim mečevima pojedinačno iz razloga što su sve utakmice bile slične,kako rezultatski tako i što se tiče same igre. Kod nas je isplivala na površinu ta nesigurnost koja je velikim delom prouzokovana neiskustvom igranja utakmica kroz razvojni deo karijere. Veoma nesigurni na servisu i prijemu. Veoma neodlučni u napadu i odbrani. Želja za pobedom kod naših igrača je možda i bila neki kamen spoticanja,jer je bila nesrazmerno velika našim trenutnim mogućnostima. Jednostavno nismo igrački bili na nivou ostalih reprezentacija. Ono što ohrabruje je činjenica da su naši igrači,sa fondom treninga i utakmica koje su imali u dosadašnjim karijerama (što mislim da nije ni blizu dovoljnog za njihov uzrast),uspeli da u jednom delu utakmica budu rame uz rame sa ostalima. Neiskustvo u odnosu na druge je bila nepremostiva prepreka za nas.

Konačni plasman na završnici Evropskog prvenstva bio je pomalo očekivan.Rusija je osvojila prvenstvo iako u grupi nije prikazala svoju najbolju igru, čak je i u polufinalu protiv Belgije (koja je po meni najveće iznenađenje prvenstva) morala da juri prednost od 2:1 u setovima i konstantnu prednost Belgije u 4. i 5.setu. Italija koja je po svima važila za najvećeg favorite izgubila je u finalu od Rusije iako su veći deo utakmice bili bolji. Takođe i meč za treće mesto bio je očekivan,između reprezentacija Belgije i Belorusije (reprezentacija koja ima sjajnu generaciju). Taj meč je Belgija dosta lako rešila u svoju korist rezultatom 3:0. Od ostalih reprezentacija po plasmanu od 5. do 8. mesta,Francuska je pružila možda i najviše,uprkos povredi prvog korektora i najboljeg igrača još u prvom kolu,najviše zahvaljujući dobro organizovanoj igri u napadu i agresivnom servisu i odbrani. Sa druge strane reprezentacija koja je rezultatski najviše podbacila je Poljska. Oni su dobro otvorili prvenstvo,igrali odlično protiv nas u prvom kolu,ostvarili maksimalnu pobedu i protiv Italije u drugom meču (imali su set lopte u sva tri seta i igrali dosta bolje od Italijana),ali su taj meč izgubili 3:0. Već od trećeg kola su počeli da padaju u igri i na kraju prvenstvo završili na 8.mestu. Nažalost reprezentacije Turske ( koja je posle duže vremena imala veoma kvalitetnu reprezentaciju i sigurno bi mogla da se umeša u borbu za plasma u polufinale) i Ukrajne su zbog pozitivnih igrača i članova stručnog štaba na COVID-19 virus odmah na startu odstranjene sa prvenstva i vraćene kući.

Kada se sumiraju utisci možda i najveća korist za nas na ovom prvenstvu je bilo to što smo mogli iz prve ruke da vidimo sebe i da se uporedimo sa ostalim reprezentacijama, dalje da motivišemo i nateramo sebe i nađemo način kako da budemo bolji nego što trenutno jesmo i da budemo bolji nego što su ostali. To bi moralo da se odrazi i na sam rad (igrača ali i nas trenera) i na process selekcije. Što se tiče reprezentacija koje su učestvovale na prvenstvu veliki broj njih selektira igrače preko centralnih i regionalnih odbojkaških akademija. Odbojkaške akademije postale su standard, a među prvima u takvom načinu rada su Poljaci, koji su tim putem krenuli još pre 30 godina. Sličan sistem uveli su Francuzi, da bi ga preuzeli Belgijanci, Holanđani, Nemci, Španci i mnogi drugi. Primer njihovog funkcionisanja je sledeći… Postoji sistem regionalnih akademija, kojima se koordiniše iz centralne akademije. Pozivaju se dečaci od 12 i 13, odnosno 16 i 17 godina, gde se ima u vidu njihova genetika, porodični status, obrazovanje… Troškove boravka u akademiji, u kojoj su dečacima obezbeđeni smeštaj, ishrana, školovanje i sve što im je neophopdno, snose delom roditelji,a delom Savezi i država. U takvim uslovima sve je podređeno treningu. U kadetskom uzrastu vrši se selekcija i 20 do 30 odbojkaša stavlja se na spisak kadetsko-juniorske reprezentacije. Tu je konkurencija jaka, treninzi su svakodnevni, pa su momci tehnički i taktički dobro obučeni,i najvažnije od svega imaju preko 100 odigranih utakmica godišnje. U takvim uslovima, centralna akademija skuplja 20 do 30 igrača, koji su kvalitetom kandidati za reprezentaciju. U Italiji i Rusiji je situacija malo drugačija. Tamošnji klubovi su finansijski jaki, imaju dobar marketing i postoji veliko interesovanje za odbojku. Organizovani su slično kao mi, samo što zbog boljeg finansijskog momenta imaju dosta bolju organizaciju i veći broj dece koja aktivno treniraju odakle selektiraju najkvalitetnije.

Naši klubovi su sa te, materijalne strane, izuzetno hendikepirani. Takođe, kod nas je uvrežen sistem u kojem dečaci do 17 ili 18 godine ne rade fizičke pripreme i ne koriste teretanu. Tu postoje argumenti za i protiv toga koji imaju svoje osnove. Ja sam mišljenja da bi neka dodatna edukacija na tu temu trebala da se uradi i da je neophodno da se krene sa usmerenim i kontrolisanim radom što pre. Igrači moraju da budu svesni svojih biomehaničkih svojstava, da znaju koje pokrete prave kada izvode određene elemente (čekić, prste, smeč), da rade na jačanju pripoja i mišića te da naprave dobru bazu za dalji napredak kada dođu u juniorski-seniorski uzrast.
Rezultat svega toga videli smo na Evropskom prvenstvu u Češkoj, gde su svi fizički ispred nas. To se odnosi i na brzinu i na snagu. Naši juniori retko igraju, pa čak i retko treniraju u našim najboljim klubovima, što je još jedan veliki problem. Generalno, sve juniorske selekcije u našim klubovima kubure sa uslovima za trening, a onda igrači nisu u poziciji da napreduju željenim tempom. Naša trenerska organizacija radi dobro. Organizuju se seminari, gde je zastupljen teorijski i praktični deo. Postoji dosta materijala, koji se može iskoristiti za trening, ali nema uslova da se to i implementira. Nije onda iznenađenje što smo u Češkoj bilu u minusu u odnosu na protivnike počev od osnova odbojke (pozicioniranje i kretnje od početnih do završnih pozicija), pa do samih odigravanja (npr.dizanje duge lopte posle rasejanog prijema ili odbrane kada napad ne organizuje dizač, gde smo imali ogroman broj lopti neupotrebljivih za kvalitetan napad).
Na kraju, u najvećem zaostatku u odnosu na ostale smo u broju odigranih utakmica u mlađim kategorijama. To iskustvo dečacima je neophodno da bi pratili koliko napreduju,da se proceni šta je dobro, a šta ne, i na čemu bi trebalo da rade. Kroz regionalne lige i turnire, naši juniori jedva da odigraju po 10 utakmica. Stoga, potrebno je da klubovi nađu načina i dođu do što više termina za treninge, kao i da Odbojkaški savez Srbije osmisli system i plan za mlađe selekcije i da se postave standardi koje odbojkaši treba da dostignu do kraja svog juniorskog staža kako bi mogli da konkurišu za neku nacionalnu selekciju.