Evropsko prvenstvo 2020 Juniori
Nedavno je završeno Evropsko prvenstvo za igrače do
20 godina održano u Češkoj Republici. Ja sam imao
priliku da radim u stručnom štabu i želim da podelim
sa vama moje utiske sa celokupne akcije.
Poslednja akcija juniorske reprezentacije Srbije
praćena je specifičnim psihološkim momentom od samog
početka pripremnog ciklusa u Kragujevcu jer smo zbog
pandemije koronavirusa imali karantinski režim, koji
je bio posebno rigorozan u završnici Evropskog
prvenstva u Češkoj.
Što se priprema tiče, prvi put je ova selekcija
Srbije radila zajedno gotovo mesec dana. Prethodna
okupljanja trajala bi sedmicu ili dve, a sada je za
22 dana u Kragujevcu urađeno 35 treninga i odigrane
su 4 kontrolne utakmice. Cilj je bio da stvorimo
sistem u kojem će igrači najbolje da funkcionišu i
da taj sistem malo prilagodimo njihovim trenutnim
mogućnostima. Jednostavno, to je sve što smo u tom
trenutku mogli da uradimo,obzirom da selekcija nije
izvršena po osnovu kvaliteta neophodnog (velikog)
broja kandidata za državni tim (ovde govorim o
trenutnom problem u Srpskoj muškoj odbojci,a to je
da nemamo dovoljno dečaka koji treniraju adekvatno i
u dovoljnom obimu). Sa nama je radilo i nekoliko
kadeta, što je bio pravi potez
Kada je u pitanju učešće na Evropskom prvenstvu u
Češkoj, od samog starta i utakmice s Poljskom videlo
se da su sve selekcije kvalitetom ispred nas, a da
nam je najbliži domaćin Češka. Ostali si bili,bar za
malo, fizički dominantniji, taktički bolji i
tehnički obučeniji. U našoj igri su se iz utakmice u
utakmicu ispoljavale iste greške i problemi. Dobro
smo otvarali setove, ali nam je brzo padao ritam
igre na prijemu i napadu a naročito smo imali
velikih problema u napadu na pomeren prijem i napad
iz obrane. Nismo uspevali da održavamo neki
rezultatski egal pa smo u završnice setova ulazili
sa zaostatkom od 5 i više poena razlike. Jedina
utakmica na prvenstvu koju smo odigrali celu u
dobrom ritmu,sa agresivnim servisom, visokim
procentom realizacije napada i dobrim kretanjem kod
pozicioniranja u bloku i odbrani, je utakmica protiv
domaćina Češke koju smo preokrenuli od 2:0 i
pobedili rezultatom 3:2. Ne bih želeo da previše
studiozno komentarišem naše nastupe na preostalim
mečevima pojedinačno iz razloga što su sve utakmice
bile slične,kako rezultatski tako i što se tiče same
igre. Kod nas je isplivala na površinu ta
nesigurnost koja je velikim delom prouzokovana
neiskustvom igranja utakmica kroz razvojni deo
karijere. Veoma nesigurni na servisu i prijemu.
Veoma neodlučni u napadu i odbrani. Želja za pobedom
kod naših igrača je možda i bila neki kamen
spoticanja,jer je bila nesrazmerno velika našim
trenutnim mogućnostima. Jednostavno nismo igrački
bili na nivou ostalih reprezentacija. Ono što
ohrabruje je činjenica da su naši igrači,sa fondom
treninga i utakmica koje su imali u dosadašnjim
karijerama (što mislim da nije ni blizu dovoljnog za
njihov uzrast),uspeli da u jednom delu utakmica budu
rame uz rame sa ostalima. Neiskustvo u odnosu na
druge je bila nepremostiva prepreka za nas.
Konačni plasman na završnici Evropskog prvenstva bio
je pomalo očekivan.Rusija je osvojila prvenstvo iako
u grupi nije prikazala svoju najbolju igru, čak je i
u polufinalu protiv Belgije (koja je po meni najveće
iznenađenje prvenstva) morala da juri prednost od
2:1 u setovima i konstantnu prednost Belgije u 4. i
5.setu. Italija koja je po svima važila za najvećeg
favorite izgubila je u finalu od Rusije iako su veći
deo utakmice bili bolji. Takođe i meč za treće mesto
bio je očekivan,između reprezentacija Belgije i
Belorusije (reprezentacija koja ima sjajnu
generaciju). Taj meč je Belgija dosta lako rešila u
svoju korist rezultatom 3:0. Od ostalih
reprezentacija po plasmanu od 5. do 8.
mesta,Francuska je pružila možda i najviše,uprkos
povredi prvog korektora i najboljeg igrača još u
prvom kolu,najviše zahvaljujući dobro organizovanoj
igri u napadu i agresivnom servisu i odbrani. Sa
druge strane reprezentacija koja je rezultatski
najviše podbacila je Poljska. Oni su dobro otvorili
prvenstvo,igrali odlično protiv nas u prvom
kolu,ostvarili maksimalnu pobedu i protiv Italije u
drugom meču (imali su set lopte u sva tri seta i
igrali dosta bolje od Italijana),ali su taj meč
izgubili 3:0. Već od trećeg kola su počeli da padaju
u igri i na kraju prvenstvo završili na 8.mestu.
Nažalost reprezentacije Turske ( koja je posle duže
vremena imala veoma kvalitetnu reprezentaciju i
sigurno bi mogla da se umeša u borbu za plasma u
polufinale) i Ukrajne su zbog pozitivnih igrača i
članova stručnog štaba na COVID-19 virus odmah na
startu odstranjene sa prvenstva i vraćene kući.
Kada se sumiraju utisci možda i najveća korist za
nas na ovom prvenstvu je bilo to što smo mogli iz
prve ruke da vidimo sebe i da se uporedimo sa
ostalim reprezentacijama, dalje da motivišemo i
nateramo sebe i nađemo način kako da budemo bolji
nego što trenutno jesmo i da budemo bolji nego što
su ostali. To bi moralo da se odrazi i na sam rad
(igrača ali i nas trenera) i na process selekcije.
Što se tiče reprezentacija koje su učestvovale na
prvenstvu veliki broj njih selektira igrače preko
centralnih i regionalnih odbojkaških akademija.
Odbojkaške akademije postale su standard, a među
prvima u takvom načinu rada su Poljaci, koji su tim
putem krenuli još pre 30 godina. Sličan sistem uveli
su Francuzi, da bi ga preuzeli Belgijanci,
Holanđani, Nemci, Španci i mnogi drugi. Primer
njihovog funkcionisanja je sledeći… Postoji sistem
regionalnih akademija, kojima se koordiniše iz
centralne akademije. Pozivaju se dečaci od 12 i 13,
odnosno 16 i 17 godina, gde se ima u vidu njihova
genetika, porodični status, obrazovanje… Troškove
boravka u akademiji, u kojoj su dečacima obezbeđeni
smeštaj, ishrana, školovanje i sve što im je
neophopdno, snose delom roditelji,a delom Savezi i
država. U takvim uslovima sve je podređeno treningu.
U kadetskom uzrastu vrši se selekcija i 20 do 30
odbojkaša stavlja se na spisak kadetsko-juniorske
reprezentacije. Tu je konkurencija jaka, treninzi su
svakodnevni, pa su momci tehnički i taktički dobro
obučeni,i najvažnije od svega imaju preko 100
odigranih utakmica godišnje. U takvim uslovima,
centralna akademija skuplja 20 do 30 igrača, koji su
kvalitetom kandidati za reprezentaciju. U Italiji i
Rusiji je situacija malo drugačija. Tamošnji klubovi
su finansijski jaki, imaju dobar marketing i postoji
veliko interesovanje za odbojku. Organizovani su
slično kao mi, samo što zbog boljeg finansijskog
momenta imaju dosta bolju organizaciju i veći broj
dece koja aktivno treniraju odakle selektiraju
najkvalitetnije.
Naši klubovi su sa te, materijalne strane, izuzetno
hendikepirani. Takođe, kod nas je uvrežen sistem u
kojem dečaci do 17 ili 18 godine ne rade fizičke
pripreme i ne koriste teretanu. Tu postoje argumenti
za i protiv toga koji imaju svoje osnove. Ja sam
mišljenja da bi neka dodatna edukacija na tu temu
trebala da se uradi i da je neophodno da se krene sa
usmerenim i kontrolisanim radom što pre. Igrači
moraju da budu svesni svojih biomehaničkih
svojstava, da znaju koje pokrete prave kada izvode
određene elemente (čekić, prste, smeč), da rade na
jačanju pripoja i mišića te da naprave dobru bazu za
dalji napredak kada dođu u juniorski-seniorski
uzrast.
Rezultat svega toga videli smo na Evropskom
prvenstvu u Češkoj, gde su svi fizički ispred nas.
To se odnosi i na brzinu i na snagu. Naši juniori
retko igraju, pa čak i retko treniraju u našim
najboljim klubovima, što je još jedan veliki
problem. Generalno, sve juniorske selekcije u našim
klubovima kubure sa uslovima za trening, a onda
igrači nisu u poziciji da napreduju željenim tempom.
Naša trenerska organizacija radi dobro. Organizuju
se seminari, gde je zastupljen teorijski i praktični
deo. Postoji dosta materijala, koji se može
iskoristiti za trening, ali nema uslova da se to i
implementira. Nije onda iznenađenje što smo u Češkoj
bilu u minusu u odnosu na protivnike počev od osnova
odbojke (pozicioniranje i kretnje od početnih do
završnih pozicija), pa do samih odigravanja
(npr.dizanje duge lopte posle rasejanog prijema ili
odbrane kada napad ne organizuje dizač, gde smo
imali ogroman broj lopti neupotrebljivih za
kvalitetan napad).
Na kraju, u najvećem zaostatku u odnosu na ostale
smo u broju odigranih utakmica u mlađim
kategorijama. To iskustvo dečacima je neophodno da
bi pratili koliko napreduju,da se proceni šta je
dobro, a šta ne, i na čemu bi trebalo da rade. Kroz
regionalne lige i turnire, naši juniori jedva da
odigraju po 10 utakmica. Stoga, potrebno je da
klubovi nađu načina i dođu do što više termina za
treninge, kao i da Odbojkaški savez Srbije osmisli
system i plan za mlađe selekcije i da se postave
standardi koje odbojkaši treba da dostignu do kraja
svog juniorskog staža kako bi mogli da konkurišu za
neku nacionalnu selekciju.